ŽETVA NAŠIH DJEDOVA I OČEVA

Objavljeno: 23. 06. 2015.


PODIJELI:

žetva široko polje

Ova prelijepa fotografija sa širokopoljačke žetve prije 70-ak godina toliko dobro izgleda da nam se čini kao da smo se nakratko vremenskom kapsulom vratili u vremena bez interneta.

Ako su informacije točne gore na kamari trebali bi biti Mijo Džambić i Ivek Meznarić, za ostale nema informacija, ako znate nešto javite. Na slici dolje, gdje kose pšenicu, opet ako su informacije, točne trebali bi biti: Stevan Dugandžić, Pišta Kedveš i Janja Đambić dok ostale dojavite ako prepoznate.

Dok danas ratari muku muče sa otkupnom cijenom pšenice, težačke ruke naših djedova i očeva brinule su se kako možda i najznačajniju slavonsku žitaricu tada spremiti na tavane da obitelj kroz godinu ne bi bila gladna.

Osim fotografije možete pročitati tekst pokojnog Franje Lajoša kako su uistinu želi naši stari.

žetva široko polje Pred kraj stare Jugoslavije, kada se općenito razvijala industrija, stizale su kosilice koje su dobro služile za košnju djeteline, grahorice i livada, ali su upotrebljavane i u kosidbi žitarica – kao kosilice samovezačice. Njih su u početku vukli konji, a kasnije traktori. Kosilice su bile veliko olakšanje: nije se trebalo više mučiti kosidbom, rukovetanjem, steranjem uzica i vezanjem. Trebalo je samo pokupiti i složiti snoplje. Seljaci su negodovali što samovezačice nisu čvrsto zavezale snopove. Pa su se pojavili problemi kod vozidbe i slaganja kamara, jer su se snopovi raspadali i teško je njima bilo rukovati. Stariji ljudi su se žalili  za prijašnjim vremenima, kad su snopove vezali uzicama, koje su sami ispleli i mogli čvrsto zavezati snop. Velika je sramota (bruka) bila za gazdu, ako su mu se raspadali snopovi kod vozidbe, koje je on ručno vezao. Bilo je tada zadirkivanja kao – koja je to baba vezala ove snopove i sl.

Poslije II. svjetskog rata počeli su stizati kombajni i prestale su dotadašnjne muke i brige oko žetve, vozidbe i vršidbe. Kombajn pokosi i ovrši kod jednog gazde za jedan, ili samo za pola dana, što su kosci ranije radili tjedan i još koji dan više.
staraTu bi mogla prestati naša priča o žetvi, ali da se malo našalimo s jednom usporedbom. Jedan gazda je pokosio pet jutara za tjedan dana, a njegovi sinovi danas obave taj posao za pola dana, uz napomenu da cijeli tjedan sjede pred birtijom i čekaju red za kombajn. Razlika je još i u tome što oni danas piju pivo, gemište, konjake i sokove, a njihovi su djedovi pili mlačnu vodu iz koršova, burenceta ili demižonke, rakiju i kiselo mlijeko i sirutku. Samo bolje gazde su imale vino.
Jedan je važan popratni posao bio u žetvu  pripremanje uzica za vezanje snopova. Rano ujutro, prije  odlaska na njivu svi sposobni za taj posao morali su naplesti dovoljno uzica za cijeli dan. Nastojalo se da bude i više, da ne uzmanjka. Sreća je bila ako je u kući bila neka sposobna starija osoba koja je preko dana mogla naplesti uzice pa su žetvenici imali manje posla ujutro i mogli su ranije krenuti na njivu, ipak ne prije nego što je nestala rosa. Uzice su se plele od raži, jer je stabljika duža i moglo se plesti duže uzice za veće snopove. Međutim, kasnije se prestalo plesti od raži, jer se sve manje raži i sijalo a i zbog toga da njiva pšenice ne bude posijana sa sjemenom raži iz  uzica. Ta je raž odskakala i strašila u pšenici. Uzice su kasnije pletene od pšenice i bile su sasvim dobre, jer tada u ta stara vremena stabljike pšenice brkulje bile su dovoljno dugačke da se spletu  dobre uzice. Kada se počela sijati pšenica sišulja, bilo je teže praviti uzice, jer je stabljika bila kraća.
Najteže je bilo kositi ječam i pšenicu brkulju, koja je inače jako dugo dominirala u našim krajevima, jer je bilo puno osata (osja) koje je grizlo po rukama i vratu. Lakše se radilo s pšenicom sišuljom, a najlakše i najljepše , kada se kosila zob. To je bio čist posao.
Kosac je prije žetve morao pripremiti kosu. Na dobro dugačko kosište pričvrstio je “grabljice”, odnosno jedan ili dva pruta od nekog žilavog šumskog drveta sa zgodnim grbavim završetkom. To mu je pomoglo da ljepše može posložiti pokošeno žito i da ga rukovetalja lakše pokupi jadni kosci koji to nisu znali. Njihove su se rukovetalje mučile za njima. Kosac je morao svako jutro otkovati kosu, a pravi su kosci to činili i u podne. Zato su nosili babicu i čekić sa sobom na njivu. Oni koji nisu znali otkivati kosu, morali su tražiti pomoć od kakvog djeda ili su pošli do kovača. No, takvi su bili rijetki. Većina ih je sama otkivala kose.
Hrana je za vrijeme žetve trebala biti bolja i jača, jer teški posao je iscrpljivao organizam. O piću smo već ranije govorili. Skromno se pilo – osim vode pila se prije jela rakija, a vino ako su ga imali ili kupili za žetvu.
Žetveni poslovi su ratare veselili, jer su ubirali dugo očekivanu ljetinu, ali to je bio jako težak posao i dugo je trajao.

Tekst: pok. Franjo Lajoš